Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Očuvanje suvereniteta kao prioritet
Kuda ide Srbija

Očuvanje suvereniteta kao prioritet

PDF Štampa El. pošta
Mihajlo Marković   
petak, 12. septembar 2008.

 

Uvaženi srpski intelektualac, akademik, prof.dr Mihajlo Marković smatra da, čak i ako postoji nacionalni program u nekoj državi, on mora da bude, pre svega, tajni akt. Dakle, dokument od poverljivog značaja, koji bi bio dostupan malom krugu ljudi, političkoj i intelektualnoj eliti. Ona bi, razume se, morala da radi isključivo u interesu svog naroda. 


Šta je, prema vašem mišljenju, prioritetno u jednom ozbiljnom nacionalnom programu? 


Nedavno sam govorio na temu nacionalnog programa, jer je to vrlo ozbiljna stvar za svaku državu, a da ne govorim o našoj. Programa od nacionalnog značaja morala bi da se pridržava svaka vlada, ma koja partija bila u poziciji da vodi zemlju. Naravno da bi od prioritetnog značaja bilo očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Godinama smo u kolektivnoj, društvenoj agoniji, u situaciji kada svetska supersila SAD, sa svojim saveznicima, pokušava da celom svetu, pa i nama, nametne ideologiju i politiku globalizma. Oni, a to je vrlo opasno, nacionalni suverenitet proglašavaju zasterelim i u isto vreme, vrše pritisak na našu vladu da se u potpunosti podredi Haškom tribunalu, zatim, naša ministarstva preplavljuju takozvanim „ekspertima”, a Srbiju bi do kraja da razbiju. Sada nam oduzimajući Kosovo i Metohiju, a kasnije kako stvari stoje, Vojvodinu i Rašku. Nama, naravno, nije u interesu otvorena, oružana konfontacija, ali nam nije u interesu kapitualcija pred nasilnicima, komadanje zemlje i prepuštanje države na milost i nemilost stranim službama. Taj nacionalni program bi morao da traga za najefikasnijim i najracionalnijim mogućnostima odbrane našeg suvereniteta. Dakle, u postojećim prilikama mora biti zacrtano trajno nepristajanje na donošenje kojekakvih odluka koje se tiču interesa Srbije mimo nje same. 


Mislite kao što je donošenje odluke o statusu Kosmeta? Čini li vam se da se nalazimo u vrlo delikatnoj situaciji i kada je odbrana zemlje u pitanju? 


Naravno. Vidite, nezavisnost Kosmeta, uprskos ogromnog američkog pritiska, priznalo je nekoliko država u svetu. Kada govorimo o našem bolnom kosmetskom problemu, nameće se i drugi prioritet nacionalne strategije, a to je da Srbija mora da obnovi svoju vojsku, da ojača vojnu silu. Logično, s tim u vezi, mora da zauzme novu i odlučnu spoljnu politiku, koja će u pravoj meri zategnuti odnose sa onim državama koje priznaju nezavisnost Kosmeta. 


Kažete da je neophodno, u budućoj nacionalnoj strategiji što pre obnoviti vojsku. 


Svakako. Vidite i sami da je odbrambena moć Srbije, njena vojska, u katastrofalnom stanju. Tadić i Davinić, svojevremeno kao ministri odbrane, penzionisali su sve naše najbolje oficire i generale. Koliko znam, u vrlo kratkom vremenu, oterali su u penziju čak 12 naših generala. Smetali su im ljudi osvedočene patriote, koji su uspešno branili našu zemlju. To je velika sramota, ali i stravična šteta koja je naneta srpskoj vojsci. Nakon toga, usledilo je neshvatljivo uništavanje naoružanja. Posedovali smo rakete velikog dometa, koje iako nisu bile na nivou S-300, ipak su mogle vrlo uspešno da nas brane. Sve je to uništeno. Na veliku sreću, nije propalo znanje koje imaju naši stručnjaci, oficiri. Znači, vojska se mora obnoviti. Ukoliko to nacionalnim planom ne bude ozbiljno obuhvaćeno, može nam se desiti da šiptarska vojska s Kosmeta, koju spremaju Amerikanci, sutra dođe i uzme sve što joj padne na pamet. A mi ni tada ne bismo mogli da se branimo. 

Da li je jedan od budućih strateških ciljeva i borba za obnovu stvanovništva? 


Ukoliko se u budućnosti država ozbiljno ne pozabavi demografskim porastom, moglo bi nam se desiti da za nekoliko decenija prosto nestanemo sa naših prostora. Šta će vam onda, sva blaga, privredni prosperitet, kada bela kuga, koja kod nas već dugo vlada, uzima stravičan danak. To može da nas ošteti više nego bilo koji strani neprijatelj! Dosegli smo kritično stanje i strašno je što žene u Srbiji, ne rađaju više od jednog deteta, a čitava su nam sela ispražnjena i polako odumiru. Ko će onda da ostane i proizvodi na zemlji?!


Insistirate, takođe, na hitnom menjanju naše spoljne politike u budućem nacionalnom programu, koji bi Srbija konačno morala da donese! 


Srbija nema razloga da se odriče saradnje sa evropskim državama, jer naša država je uvek bila u Evropi i vodila je politiku dobrih odnosa sa svim evropskim državama. Ali, ono što je do sada bilo zapostavljeno, a trebalo bi da se uspostavi, jeste da imamo mnogo bolje donose i sa ostalim zemljama sveta. Utoliko pre, jer su u pitanju atniglobalističke zemlje koje imaju slične interese kao i Srbija. Tu, u prvom redu, mislim na Rusiju sa 800 milijardi dolara deviznih rezervi, Kinu, pa Indiju i druge. Što je to toliko bitno? Iz više razloga! Od njih možemo dobiti pomoć u reformi vojske, možemo da uvišestručimo našu ekonomsku saradnju i da očekujemo mnogo više investicija nego što nam stiže sa Zapada. 


Dotakli ste se, pretpostavljamo, bitne stavke nacionalnog programa, privrednog i ekonomskg razvoja i prosperiteta. 


Neophodno je obnoviti privrednu i stvoriti relevantnu strategiju privrednog razvoja. To svakako podrazumeva i najodlučniju borbu protiv sveopšte korupcije i organizovanog kriiminala, koji cvetaju godinama u Srbiji. Jer, jedan deo kapitala koji bi bio neophodan za pomenuti program razvoja od sveopšteg značaja, mogao bi da dođe od prozapadno nelegalno stečenog kapitala. Ni jedna ozbiljna zemlja na svetu ne toleriše takvu pljačku, kao što je, recimo, kršenje zakona prilikom trgovine cigaretama, drogom, oružjem, ljudima. Kriminal bi morao biti strogo sankcionisan, a tako stečeni kapital zaplenjen. To podrazumeva potpunu reorganizaciju države i stvaranje neophodnih institucija, adekvatne državne inspekcije, organe za borbu protiv kriminala i nepristrasno pravosuđe; svega onoga što u sadašnjoj državi nemamo. 


Nacionalna strategija je, naravno, nezamisliva bez multidisciplinarnog angažmana stručnjaka, kojih, srećom, ima u Srbiji. 


Naši naučnici su s lakoćom uvek dobijali mesta u inostranstvu, što govori da, u tom smislu, naša država neće imati problema. Dakle, onih koji bi se ozbiljno bavili pitanjem projektovanja nacionalnog programa imamo. Problem je u političarima, koji jednom zauvek moraju da shvate da je nacionalni interes iznad svakog partijskog, i da se u odabiru takvih ljudi rukovode znanjem i kvalitetom, a ne partijskom pripadnošću i podobnošću. Nova vlada koja bude formirana mora, uz pomoć naših umnih, preduzimljivih, kreativnih ljudi iz sveta nauke, da zacrta dugoročni jedinstveni nacionalni program, kojeg će se pridržavati i oni koji dođu posle njih. Takav koncept se gradi, realizuje, da budem jasan, decenijama. U protivnom, nema nam spasa. Minut je do dvanaest, a nisam siguran koliko je toga svesna naša trenutna politička elita!


Razgovor vodila Biljana Živković